Na­đoh vo­di­jer, pra­đe­dov. Mi­ja­i­lo ga je, otac ve­li, no­sio upa­sa­nog za ka­iš do smr­ti. I kad je pre­stao da ko­si, bez raz­li­ke, a ko­sio je, ka­žu, dok je mo­gao da oka­či ko­su o gra­nu zo­ve pred ku­ćom... Tog se ju­tra, ba­ba nam je ta­ko pri­ča­la, Mi­ja­i­lo Đu­rov Me­de­ni­ca obri­jao nad ko­ri­tom le­de­ne ro­go­đed­ske vo­de, pod bu­kvom de­sno od ku­će i sa­var­da­ka, obu­kao cr­no­gor­sku no­šnju, onu što su sta­ri­ne po­no­sno o sva­to­vi­ma, sa­hra­na­ma i ro­đe­nju mu­ških gla­va obla­či­le, i još mo­krom, ro­snom ne­ko­še­vi­nom po­šao niz li­va­de.
Ob­i­šao je, ve­le, sva če­ti­ri me­đa­ša ima­nja – naj­ljep­šeg ne­viđ­bo­ga is­pre­si­je­ca­nog po­to­ci­ma, šu­mom pu­nom di­vljih ja­go­da i vuč­jih sto­pa u ras­kva­še­noj pa­pra­ti, po­lju­bio onu zo­vu, ka­me­ni prag ku­će, le­gao u onaj ši­ro­ki dr­ve­ni se­o­ski kre­vet, re­kao: „Cr­na Go­ro, do­šlo vri­je­me mri­je­ti” i oti­šao...
Gdje?! Vje­ru­jem ne­gdje na ne­be­sku mo­bu da s unu­ci­ma i ku­mo­vi­ma po­ko­se ima­nja! Va­zda se ku­mov­sko i na­še ko­si­lo i pla­sti­lo k'o jed­no! Za­lu­du si svo­je opo­slio ako ni­si pri­te­kao ku­mo­vi­ma, se­vap je to! Bog je od­mah iz­nad ku­će, iza pr­vog obla­ka, ne­ma gdje da­lje od to­ga, i gle­da...
U no­šnji je i sa­hra­njen Mi­ja­i­lo Đu­rov Me­de­ni­ca, le­le­ka­la je ne­ka ba­ba, isto od Me­de­ni­ca, ne mo­gu joj se sje­tit ime­na, ne­što sam je se va­zda pla­šio, ali pri­ča­li su da ko­me ona ne za­le­le­če i đed Ni­ko­la ne tu­ži – dža­ba je i umro! Po tu­žba­li­ca­ma se va­zda u na­šim pla­ni­na­ma pam­ti­lo ko je ka­kav i od če­ga čo­vjek bio!
Ba­ba ni­je da­la onaj vo­di­jer u san­duk! Bi­lo ih je još, va­la i ljep­ših, ali taj je ba­stao naj­bo­ljem ko­sa­ču. Iz­de­ljan iz ko­ma­da ja­vo­ro­vi­ne, jed­na­ko va­lja­ne kao za gu­sle, na­o­ko ve­lik a lak k'o ša­ka du­va­na što je pra­đed mo­tao do smr­ti. U nje­ga se uspe vo­de, ne­gdje do po­la, pa upa­še bi­le­gi­ja, da onim di­je­lom što se oštri ko­sa bu­de mo­kra, a onaj kraj u ru­ci – suv, da ne kli­zi niz pr­ste ko­sa­ču...
Ba­stao je, re­koh, vo­di­jer naj­bo­ljem ko­sa­ču! Ne ocu, ni stri­če­vi­ma, Mi­ja­i­lo­vim unu­ci­ma, ma­da su mo­gli za dva ju­tra da po­ko­se či­ta­vu Mo­ra­ču, već ku­mu – Velj­ku, Ve­ši, čo­vje­ku sa­zda­nom od pla­ni­ne i ne­ba. Ni­jed­no se ni­je šte­dje­lo na nje­mu.
Ra­no se u pla­ni­ni le­že! Lo­ži se i lje­tom, u zo­ru, jed­na va­tra, dok ne ogri­je, va­zda je ne­ke su­vo­mra­zi­ce po pro­zo­ri­ma, dok po­šte­no ne ogri­je, re­koh. I va­zda se isto bu­di, za­pra­vo, ta­kvih se ju­ta­ra naj­ra­di­je sje­ćam: zvo­ne ko­se pred ku­ćom k'o mo­rač­ka sve­ti­nja. Otac, stri­če­vi i ku­mo­vi ot­ki­va­ju ko­se. Pro­bu­dim se, al' ne otva­ram oči, slu­šam, vo­lio sam taj zvuk – jed­nak, rit­mi­čan, jed­no­li­čan, re­zak...
Zvo­ni pla­ni­na, či­ni mi se, a ja ću­tim i uži­vam! Ću­te i oni, sa­mo že­lje­zo bi­je o oštri­cu ko­se, pa ka­ko ko za­vr­ši ta­ko je po­tu­ri u ono ko­ri­to pu­no led­ne pla­nin­ske vo­de, pod bu­kvom, kraj ku­će. Po­bje­gao bih ne­kad maj­ci i bez do­ruč­ka, za nji­ma. Ne znam je li bi­lo dje­te­ta ko­je je vi­še uži­va­lo da sjed­ne u vrh li­va­de i gle­da u taj ve­li­čan­stve­ni po­re­dak ko­sač­kih vi­te­zo­va: njih osmo­ri­ca na ot­kos je­dan od dru­gog, bla­go po­vi­je­ni kao le­sko­ve prit­ke na vje­tru, pa za­mah ko­som i ko­rak na­pri­jed...
Kraj me­ne bi­don, pla­sti­čan, s ne­kom ke­som i gu­mi­com umje­sto če­pa. Mo­je je bi­lo da otr­čim po vo­du kad vik­nu i da se str­čim što pri­je dok je još hlad­na, to­li­ko da za­bo­li ako se ot­me iz gr­li­ća i ra­spe po ru­ci... Uvi­jek bi kum Velj­ko bio za ot­kos il' dva br­ži od osta­lih. Ni­šta ne mi­ri­še ta­ko tu­žno i div­no kao pa­li ot­ko­si, umr­la tra­va, pla­nin­ski cvje­to­vi dok is­pu­šta­ju du­šu – kao sva kan­di­la ovo­ga svi­je­ta...
Za­tvo­rim oči, ću­tim, na­lak­tim se na li­va­du i slu­šam ka­ko ko­se pro­ši­šte kroz tra­vu, pa za­ću­te i one, ko­sci po­va­de bi­le­gi­je iz vo­di­je­ra i u tri-če­ti­ri za­ma­ha pre­đu sje­či­vom, i opet onaj le­lek pa­lih ot­ko­sa i opet se o me­ne k'o ne­ja­ku hrid slo­me ta­la­si naj­div­ni­jih tu­žnih mi­ri­sa...
Uz vo­du do­ne­sem i fla­šu ra­ki­je, lo­ze, još br­že da je što pri­je vra­tim u ko­ri­to da se hla­di! Ot­pi­ju tek po gu­tljaj, za du­šu pa­loj li­va­di, al' va­zda mo­ra da bu­de hlad­na, hlad­ni­ja od vo­de, od ju­tra na pla­ni­ni, pa sam bez­gla­vo ju­rio da je vra­tim u dr­ve­no ko­ri­to – sve zbog tog jed­nog gu­tlja­ja na sve da­ljim li­va­da­ma, ali ni­sam ma­rio, za­i­sta, sa­mo da sam tu ne­gdje, uz njih, da gle­dam ka­ko za ko­sa­ma si­la­ze niz li­va­de – ot­kos, pa ko­rak...
Na­đoh vo­di­jer, evo gle­dam ga dok pi­šem, na sto­lu, ni­kom vi­še upa­san za po­jas. Kum Velj­ko... Vi­še ne ko­si... Čo­vjek sa­zdan od pla­ni­ne, ne­ba i pla­ča gu­sa­la.
Li­va­de su, ču­jem, za­tra­vi­le. Ni­kog da odr­ži ope­lo mi­ri­snim ot­ko­si­ma. Ne­gdje će se već vre­me­nom za­gu­bi­ti ova sve­ta ja­vo­ro­vi­na, ni­ko­me vi­še ne ba­sta. Da mi je sa­mo još je­dan­put na­lak­tit se na li­va­du i žmu­ri­ti put njih osmo­ri­ce, dok se ko­še­vi­na mi­ri­sno s du­šom ra­sta­je, a bi­le­gi­je bi­ju o stra­ne vo­di­je­ra, k'ono ma­na­stir­ska kle­pa­la pri­je sva­nu­ća...
Da se pro­bu­dim, al' ne otva­ram oči, dok pla­ni­na zvo­ni i je­či k'o da je kro­te i pot­ki­va­ju...
Mi­ha­i­lo Me­de­ni­ca